 |
| Слика Снежане Стефановић |
Јосифу Бродском
Земља земљу љуби,
немој да је љуби!
Ја знам добро шта
пољубац гујин значи.
Гуја вреба из прикрајка.
Одатле се боље види
Христова вечера,
Христова постеља,
Христов подглавач,
Христов покривач.
Скакавци и многе бубе,
таштина таштих, лица
заражена надама, које ће
већ прва бразда да
затрпа и сједини
са сламкама и опалим
лишћем, гранчицама,
подмуклом тишином земље,
воденицом која меље
ситније и финије
од свих других воденица.
Од о в о г ће неко време,
као коса у мртваца
која расте, да претекне,
можда, само оно што је
зрело, труло. Оно што умире,
или што је већ умрло.
Диван шљам се заварава
(академици, еминенције,
кротки, крепки, фини,
лукави, задригли, чили) :
Земља земљу љуби,
земља земљу љуби.
Барака у сутон
скида стари свлак.
Новопечени молер жури
да престигне маглу.
Он ће свој труд ноћу
да наплати у натури
од још држеће
(змијолике) газдарице.
Отровница више има
у квартовима него у
шумама. Сок им прија
с алкохолом, и смрт
слатка. (Кад се гује
паре, смрт режира,
ко редитељ, настран,
стрпљив, представу
фантастичну, постмортемну.)
Земља земљи,
тело телу отров и јед.
Мрак, мрак :
рогом боде. Нико и не сања
да умире. Враг репом управља
љубљење земље и земље.
- Шта ти је? Што говориш
тако? Коме?
- Змија ме ујела.
Пишем писмо упућено
преко девет гора,
мора, магли, можда
немогућем и далеком читаоцу?
Оном коме пуно значе
пастрмке у потоцима
што искачу да поздраве
- не шљам књижевних трибина -
косове и пар фазана,
даму у хаљини тамноплавој,
опшивеној црном траком,
или можда дух сумрака,
ил' грм јоргована
(на литици) у пламену?.
..
(17. октобра 1994)
Нема коментара:
Постави коментар