ЗОНА ПРЕЛИВАЊА, 1 / Бела Тукадруз

1

Убио сам две бубашвабе,

а на стотину их је умакло истовремено.

Оне су измилеле из пукотина,

као моје помисли пред спавање.

Слика Снежане Стефановиућ

Јавила се нова Зона преливања.

И Неред.

Неред је већи од човека.

И Отпад.

Они све надрастају.

Убио сам две бубашвабе,

утисак с путовања укрштао се

са кришкама пресне свакодневнице.

Пребацила је ногу преко ноге

женка риђег медведа. Печати на бутинама

и поруке неиспеглане кошуље нуде

повод за истраживање Пакла Града.

Ишчекујем. Мамим оне помисли

што су се повукле брже од бубашваба

у своје мрачне коморе.

(Лабудово брдо, 24. јуни 1996. Око 24 ч.)

2

Каменчић по каменчић - мозаик.

Пустиња се повлачи полако

- неописива пустиња,

потискује је раскошна оаза,

мутан извор који се бистри,

њакање камила, узвици бедуина.

Пустињу осваја Реч. И Мелодија.

Шавољи скуване кафе.

Брдо цигарета.

Сенке дрвећа заклонивши поглед у даљ,

распрострле су циметаст тепих, и по њему

ходају бешумно дани туробни , сложени

као цигле. Сквер са каубојским салуном.

Речи су као семење. Из њих клија

Вечност. Бујна вегетација која савлађује

шљунак, потискујући га на маргине.

(Као писци који одбијају да буду писци

горки полет књижевних натуршчика.)

Смарагдне воде блистају усред оаза.

Пустињу је стварао ђаво.

И Пролазност, изгледа. Права пустиња

пуна врелог песка. Хватање отровница

голим рукама. Змија је измицала

иза картонских кутија и ројти паучине

и јаре наступајућег лета.

Пустиња је почињала после загрљаја.

На крају пустиње је била - шума,

а у шуми, шумска вила, нацерена.

(26. август 1996. Око 22 ч.)

3

Чему овај прут?

Да шиба?

Да шиба моју леност?

Одлагање?

Пробудили су ме. Громови.

Пчела, сударајући се

са прозорским стаклом.

Имам прут, али нећу убити пчелу.

4

Све је друкчије него у кошници.

Мед је сложен у саће

до врха кошнице.

И памћење је сложено

на сличан начин.

Тамо где почињу багремове шуме,

памћење има свој кованлук.

Цедити памћење? Није ли то еуфемизам?

Песма у настајању шибана прутом

као ивањско цвеће олујним ветром,

враћа се, као клатно, облацима.

У амбисима двоструких огледала

сећање је сложено у памћењу.

У геометрији саћа.

Облаци су се спустили на брдо,

вране на багремаре.

Корачају кроз сећање

мртви - живи

лакоћом лахора.

Чему овај прут?

И мазохизам?

Ту је центрифуга

да одвоји мед од саћа...

(1.    септембар 1996. Око 12 ч.)