Каталог осујећеног песника
Посвећене српском усуду
и несрећној судбини многих Срба у 20. веку,
а пре свега Краљевској Екселенцији, Принцу
Престолонаследнику Александру Карађорђевићу III
ИЗ КАЛЕНДАРА ЗА ПРОСТУ 1998.
(Митровдан, недеља, 8. новембар)
О, нека ми опросте мртви,
 |
| Слика Снеж. Стефановић.Поприште резигнације |
душе заборављене: знане и незнане,
што у свом брлогу мрачном
и таштом крадем Богу дане!
Пробудиле су ме касно поподне вране.
Младићи пуни себе, грлати.
Не поезија, сунчан дан, златне гране,
нешто је друго успело да ме обрлати.
Сетио сам се мутних снова,
неразумљивих. Слуга вечних
што чекају да их филмска трака нова
упије надомак јазова, не речних:
јазова Душе! Видео сам олош,
фукару провинције, перфидност, лицемерје.
Шићарxије - оне што ће једном
отпасти и нестати као иверје.
Не може да буде уденута као свилен конац
у иглене уши, туста и тужна свастика.
Оно што кува Судбина - Божји лонац -
у смирају миленијума - није пластика.
Толико ствари треба да се каже -
зато ћутим. Шмокљана мучи физика,
математика. Ко сад све одлаже,
далеко је од духа времена, ризика.
Нагомилале су се многе ствари, као крпе.
Оклевање, очај. Крађа бурета за купус!
Притиска у мозгу, читавог викенда, као хрпе
облака небо, стара врста : Монструм, Лупус.
Сликају чудовишта: ретроградно и гадно!
Чудовишта: оне што су толико тога угушили.
Што не опадну, као напољу, лишће листопадно,
ти, што у животу ништа нису пропустили?
Што их не спржи сумрак Епохе, ко електрицитет?
Те вечне слуге, књижевни шљам, грешнике,
те даброве наше младости, које ће прва
година новог миленија скрцкати као лешнике?
Живи мртваци и њихови потомци господаре
(вампировићи!) усред ове мукле, суморне
и готово непрегледне опасне мочваре
-бабетине аветне, потрошене, уморне!
Не, неће их спржити сумрак епохе,електрицитет.
Мртви треба да приме поруку кроз наше снове
и молитве (кад коцкице у мозаику синроницитет
поређа) : ту стару свећу припалих, уместо свеће нове...
ХАМЛЕТ
Ти хоћеш да на мени свираш,
хоћеш да сазнаш мој кључ ;
хоћеш да ми из срца ишчупаш тајну.
Хтела би да учиниш да одјекнем
од најнижег тона до врха своје скале.
Хтела би да ми пукне жуч,
да, као утопљена душа, испливам
на површину? Ево ове мале окарине
у којој је диван глас, па је ти не можеш
натерати да проговори! - Нисам од глине
печене, на мени не можеш лакше
него на једној окарини. Назови
ме како хоћеш, пипај ме; али не можеш
свирати на мени. (Могу, можда: море, снови?)
(1989 / 91. )
Нема коментара:
Постави коментар