 |
| Снежана Стефановић , слика |
Бродски ју је добио пре педесете,
Шејмес Хини са педесет и неколико,
а Сајферту је доделише у дубокој старости.
Многе су заобишли. Списак је подугачак.
За сиромашног песника висина новчаног добитка је скоро
баснословна, не рачунајући оно што уз Награду иде приде. Та
награда има смисла ако се писцу додели пре педесете.
Нобелова награда није довољна за оно што хоћу.
Само је сујетним будалама Нобелова награда циљ а не средство.
Велики писци клијају из једног зрна.
Не бринем што ће многе песме остати недовршене и што ће многи
фрагменти
заменити сламу на ватри.
Има нешто што је страшније – трагедије генија, несреће мојих
пријатеља, лудило, шизофренија, Вечни неред.
У београдском поткровљу је неред,
али зар није и овде, на овом салашу?
Сећам се првог власника, као кроз маглу, више бих могао да
испричам о његовим унукама и распаадању фамилије него о његовој
физиономији.
Чак бих више могао рећи и о овом пределу, о овом путу што вијуга
узбрдо, уз који се он успињао годинама стрпљиво и с вером.
Стара пријатељства не важе ако се растуре на првим тежим пробама!
Жена може стати између пријатеља
и начинити од обојице животиње,
свиње или псе.
Ову сам песму започео у јесен, у престоници, а завршавам је, ево,
почетком пролећа, крај бунара напуштеног салаша у Хомољу.
Ретки борови делују дивно усред листопадне шуме што тек олистава.
Сто од дасака на којем пишем,
под шљивом, поцрнео је, већ полутруо.
Жене треба бирати према зубима, као краве. Кад суботом на пијаци
у Кучеву купују краве, ухвате из за ноздрве и доњу усну, и пажљиво
загледају зубе.
Грубо и напорно, али са разлогом.
Зуби су огледало душе – код човека,
огледало снаге и здравља – код крава и коња.
Врло је мало пријатељстава из младости која нису дело нужде,
и тако је мало пријатељстава за читав живот!
Бродски је у међувремену умро, а пиће које је требало да попијемо
утроје или учетворо, у Паризу, Будимпешти или Бечу, попиће нека
друга тројка или четворка.
Није страшно прерано нестајање: дивније је настајање,
ове рацветане гране трешања у којима зује безбројне пчеле,
ова дивна зелена падина, укус воде из бунара што мирише на жиле
букава испод којих извире,
поглед мога старијег сина који је
пошао са мном узбрдо, стазама мог
детињства, гнезда косова на дохват руку крај пута и покрај бивше
плантаже малина.
Овај бунар части уместо Бродског
бистрином или спиралом:
вежбам се да ходам по празнини и будућности.
Све што могу да учиним јесте
да тражим опроштај за све своје погрешке и очекивања,
за грехове својих пријатеља,
да генијалност лудила и дубину шизофреније усмерим према лепоти
призора, тренутка, живота. Кружења орла у висини.
И гнезда косова крај шумског пута, корења малињака, маслачака и
љубичица, корења белих бреза, што у себи чувају и зраче светлост.
Нема бољег пута од тога: почни
одатле где си... од тога што те мучи.
Од лудила и шизофреније, од апсурда.
Од величине Малих разлика...
(Београд, јесен 1994 – 1995. Мишљеновац
– Чипавице, субота 27. април 1996)
Нема коментара:
Постави коментар