 |
| Окамењени вртлог. Слика Снежане Стефановић |
Закуп земљишта,за некога кога ће
кроз време прозвати не Балтазар
већ Оснивач АКАДЕМИЈЕ АЛХЕМИЈЕ,
био је предуго Гордијев чвор.
Шта остаје иза човека?Иза оних најбољих?
Мермер и кости?Гвоздена и зарђала копља?
Не, ништа.
- Ништа?
У прашини остаје, ипак, отисак стопала,
а на бетонској стази скорела крв.
Тај шубарасти брежуљак (железничка пруга испод њега, и оно
што се на сликовницу из детињства надовезује: челична конструкција
железничког моста на релацији Београд - Зајечар - првог моста преко
Пека кад се путује из Београда), виши је од црвених кровова преко
реке.
Висина је чешаљ времена и прилика, између чијих зубаца су
заостале власи косе која расте у гробовима прерано умрлих дева, и
комади змијске кошуљице, понеки лист багрема, лист трњине, леске,
лист винове лозе, лист истргнут из евангелија, овсик, опипљив, на
дохвату руке, титрав као одблесци са кровова на бреговима на северу
- све то, плус мириси трава које испаравају, ковитла се као магле,
мисли и помисли, снатрења и бекства, зубобоља, облаци и јата
јаребица.
Зар никада ништа неће бити од онога што ми је долазило
на врху тога шубарастог брежуљка? Зар је све оно што сам осећао
у извесним тренуцима пролазније и кратковечније чак и од сочних
румених црвљивих трешања и вилин-коњица?
У прашини се оцртава облик мог стопала, прстију, а плоча
времена је од камена, тврђег од мермера. Ту не може бити отиска
душе, отиска најнеухватљивијих ствари: замисли, чежња, вере, заноса.
(Ту не би могло заорати, зар, ни рало Немогућег ратара Растка
Петровића?)
Можда би коју реч, реченицу, могло да уреже дијамантско
длето, али њега нема - и све је ово призивање дијамантске оштрице -
јер угљу, и дрвећу које је пропало у урвине земље и времена - као и
нади која је бујала у срцу младића брже од траве с пролећа - још
треба који миленијум, да стекне тврдоћу и пробојност дијаманта...
*
Увек сам хтео више него што је у датом тренутку било могуће.
Дубраве - два, или пет хектара шумског земљишта, извор - од старине,
и нови извори, јачи, крај Капије. Пут узбрдо, масна земља, плава и
жута. Калајџијски поток. (Бит раног детињства: јеленак се пресвукао
у летњи сутон... посестриме, стадо оваца.... Назирем - м а л о ... Оно
што је детињи поглед брстио као немирно јаре.) Видим тај пут и његов
крај. И псе на крају. И видим оно што сам видео много година доцније,
и све је то дивља смеша, горка као млеко млечних печурака. Гнездо
грлице које се може дохватити руком, лог срна. Ту, близу салаша и
бачија, из којих расту дивље крушке и глог, присутан је Бог. Ту бих да
подигнем Кулу, са које би глас песника могао да се чује разговетно
усред савршене тишине и још савршеније запарложености свега. И
камен темељац Музеја и Цркве. Многи мисле да сам луд, почев од
најближих, али ја верујем да ће ми Бог помоћи, да ће ме чути, још се
једино уздам у Wега и у пукове Небеске Силе, анђеле. Препознао сам
место Изабрано.
Ту можемо село да селимо: има воде, има шуме, има места за орање.
Све је то неопходно Немогућем Ратару,
као и прекрасан поглед с брегова на реку.
И кад једног дана никне оно што је класало у визији, биће то стога,
верујем, што сам одувек хтео више него што је то у датом тренутку
било могуће...
*
Прорачун који охрабрује -
Дубраве у сендвичу филмске екипе.
Место снимања. Плус два лудака.
Плус гомила пара.
На десетак хектара се пружа
визија достојна цара.
Филм који још није
снимљен, који ће бити сниман
сцену по сцену. И кад филмска екипа
оде - коначно -
да прегледа и склопи снимљени материјал,
мени ће остати тишина и јесен,
моја награда: Музеј под ведрим небом.
И врбе над кладенцом.
Павит. И гавранови.
Корпа учамелих оскоруша. И депресија.
Епопеја и литургија.
И снови. У сновима су начињени
ти први кораци
детета или визије...
*
Родио сам се да живим и да наставим
тамо где су застали најбољи у мојој
фамилији, да објединим
започето и прекинуто, све покушаје,
да ништа не оставим у траљама,
да снагу тела и ума трошим на каљење
старог и новог гвожђа,
да оснивам нова сазвежђа, земље и светове,
шуме и бачије, куће и гробнице,
рибњаке и видиковце, јер је све
садржано у мени,
као у жиру, а за живот ми -
као и Луису де Камоенсу, схватих у четрдесет и шестој -
"недостаје све што свет има за њега".
Белатукадруз
Нема коментара:
Постави коментар