ФИНАЛЕ као Пролог / Бела Tукадруз

КРАЈ ГОДИНЕ : ЧУДЕСНИ БЛЕСКОВИ

Читаве ноћи падао је снег,

касно сам легао и видео: падао је,

будио сам се - опет је падао,

и сањао сам како нека девојка

бежи и заплиће се у грмљу, као

голубица.Био је то истинит сан

У процепу Вазнесења  1. Снежана Стефановић

(истинити су снови првог дана

младог месеца), али ја нисам разумео

смисао тога сна.

У јутро зимско,

мамурно, изађох после осам

(периферија, пошта, Петлово брдо);

у аутобусу 56Е прочитах дневне новине

до центра града (Зелени венац).

Не у небо, гледао сам пред ноге

журећи Кнез Михаиловом, помало

огорчен на метереологију, јавне службе,

депресију децембра и гужве пред шалтерима

у пошти у Змај Јовиној.

Био је обичан дан, најобичнији

на крају једне дуге, зле године,

и тако стигох нервозан надомак Студентског

парка.Јутро је одмакло, негде око девет.

Личило је на сумрак.

Још нисам био ушао у парк

кад поче да се догађа чудо!

Видео сам крошње дрвећа, као у свитање,

кад излази сунце. Сјај је полако силазио

на врхове, осуте фином ноћном мељавом неба.

Већ двадесет и више година пролазим

тим парком и никада 

не увребах нешто слично.

Крошње су биле тако јасно обасјане,

а степен сјаја се појачавао из трена у трен,

док није обасјао и последњу пахуљу,

и одједном сам на све друго заборавио,

и полако ушао у то блистање и јасноћу,

лепше од свега што доживех

за четрдесет и пет година ...

Небо се, дакле, неочекивано отворило,

разведрило, размакли су се тмасти облаци,

као у сну.Студентски парк је у том тренутку

био скоро пуст и ја сам ишао полако

не застајући : небо је било чисто и плаво,

и осмехивало се Београду неурокљивим очима,

чудесним блесковима, и то није трајало минут-два,

већ ,богме, потрајало је, и када сам ушао у

библиотеку: гледао сам кроз прозор

више од десетак минута како се осмехује

радосно блесак бреза и иња...

(Четвртак, 28. децембар 1995.

Око 10 ч. Јованова 22)