НОВИ ЖИВОТ?

Фотографије, чак и кад их је снимио аматер, имају ту неку необјашњиву моћ да нас натерају да се замислимо, сетимо,подсетимо. Ово је једна од таквих фотографија, снимљена деведесетих, минулог века, пред распадање СФРЈ, у оним мучним годинама после смрти моје прве жене (мајке мојих синова). Снимљена је испред собе у којој сам рођен (ноћу, око 2 сата , 30.06 1950. године, у селу Мишљеновац). То је онда била соба у којој се чувао мираз и девојачка спрема моје мајке Наталије (1932 - 2002), слатко од дуња, и шећер у џаковима на дугој плавој славској клупи. Снимљена је током лета, које сам проводио са мојим малишанима у родитељском дому, а ко ју је сними, не пише на полеђини. Да ли мој млађи брат, приликом једних од оних долазака када је журио, јер он није живео са родитељима, као што ни ја нисам (осим током летњег школског ферија)?  Можда је фотографију снимио неко други, мој старији син?  

И тада је преда мном била  - мистерија или загонетка новог живота, иако се радило о нечему што нема много везе са новим животом, већ је пре била можда реч о наставку оног старог са свим бременима и трагичним осећањима и сећањима. Пушио сам, трунуо током читавог ферија у тој тзв. "библиотеци", "соби рођења". А нови живот је, у суштини, измицао брже од облака, можда брже и од птица које су прелетале преко великог дворишта Михаила и Наталије Лукић. Чудна смо породица били - у том 20. веку је било читава серија прераних смрти, од смрти нашег пок. прадеде Димитрија, који је више времена, као прегледаћ бобичавих свиња , проводио времена у Крајини Неготинској (Текији, где је имао кафану у ортаклуку са неким капетаном,и Зајечару, где је имао неко имање; ко више зна где? И шта је са њим? Да ли је то имање било у селу Јасеница, из којега су Лукићи пребегли у време Пазван Оглуа и населили се у Звижду, или баш у Зејачару самом - пошто је прадеда умро напречац у јесен 1915. године, нико нам није пренео... И та прераност, то умирање преко реда, обележило је члановер наше породице, неком тугом бескрајном... На тој бескрајној тузи сам одрастао, на породичним митовима, у суморном лавиринту тзв. историје уопште, и параисторије титоизма. И то се види на овој фотографији, ако човек уме да запази, надетаљима.
    Нови живот је нека врста фатаморгане, а и прошлост са протицањем времена повлачи се у неке своје мрачне лавиринте брзином светлости или фатаморгана.
    Можда ћу и умрети чекајући неки нови живот, јер је тако на рођењу мом одредиле суђенице? Али то ја не могу ни знати ни тврдити.... (Из бележница...)