БУЂЕЊЕ / Бела Tукадруз

Одлепити се од Ја. Слика Снеж. Стефановић

(Стихови из сна...)

Сањао сам стихове, давно, пре више од двадесет година

објављене у неком часопису : читао сам их радосно у сну.

Будио сам се, одлагао буђење, и када сам се пробудио

био сам толико сетан - што је све то било далеко од јаве.

Имао сам разлог да се радујем, због онога што сам прочитао

у сну, и штета је што нисам записао по сећању барем

неки од тих стихова.Чуо сам експлозије негде далеко ;

можда изводе бојна гађања? Вежбајући одбрану од

напада? Можда авиони НАТО пакта гађају циљеве

по Србији?...

Соли, шећера и брашна, уља и дрва за огрев

и горива за моторну тестеру има довољно.

Евентуална ратна бежанија завршила

би се за моју породицу у планинама.

Од свега се може побећи осим од судбине.

Нека је Бог благословен, јер се није разгневио!

Управо сам се пробудио из сна, пре десет минута.

Пролазио сам главним сеоским тргом и видео плодове

банана на врху једне трешње! (?) Видео сам и печено месо

у подножју једног брега. И неке старице.

(Свештенице култа смрти? )

Не бојим се више рата, јер и ако га буде,

он ће само убрзати порођај, који се одужио.

Ако будем бежао, бежаћу због деце

и побећи ћу право у мит.

Бајрон је стигао у Хомоље чудним путевима -

био је командант побуњеничке хајдучке вароши.

Бранио је варош до последњег часа, док није заробљен.

Спроведен је после на велико стратиште

и стрељан ; сви су га заборавили, осим фамилије и земљака.

Сваког правог песника на крају исто чека.

Осећам како земља подрхтава, имам инстикт петлова.

Не разумем сасвим снове, сада када би требало.

Упознао сам рано страх од волова и од змија

и страх од катастрофа и ратова.

Легендарна материја стваралаштва

надолази као поводањ. Поскакује као грана раките над мутном

водом. Упознао сам страх, као и гљиве што расту из пањева. Сиво

лишће врба у врбаку, гнездо грлице на грму дивље руже. Влагу бара

које су усахле. Дежурство змија крај пањева, ћутање земље и хучање

планинске реке, што подстиче језу

као померање тла испод детињих ногу.

Инстикт људи који су одрасли у природи

и животиња је непогрешив!

Легендарна материја стваралаштва

ускладиштена је у бескрајним коморама заборава. Вирови и спрудови,

у Кључу, фењери анђела,

пањеви крај вирова и над вировима, избељени као кости; рибе у

вировима : мале на површини

и оне крупне на дну, притајене, опрезне;

пераја риба разних величина и боја, виђена у детињству; црвенкасте

жилице црвенкастих врба.Рибе које се праћакају у плићаку, и рибе на

сувом величине кажипрста, рибе на ниски од обељеног прућа.

Онај Рибар што је ловио црвенперке

и златне рибице, и водио ме са собом као дечака ритовима, умро је је

пре деценију и више. Прешао је у легендарну материју стваралаштва.

Легендарна материја стваралаштва нема епилог!

Памћење пасе као овце сочну траву до корена, појединости које

засијају у мраку као свици.

Маховина и лишај сијају као призори

обасјани рефлектором у сну.

Тако се објављује Целина, Бог.

Кад дође време да песник прежива слике, као овца,

којих се напасао све гледајући преко спрудова

титравих. Ко изгужван чаршав, синуо је лог,

цветови, семе... Месечина, обасјавши пустињски песак,

камен - камен на обали, или на речном дну,

обао, углачан...

Онај у каменолому има бритке ивице, рез,

као бритва.

Плавац је мек. Онај из Дубодоља - кремен

личи на печурке на обали једног спруда.

Једног речног острва, пространог.

Камен има боју скакаваца.

Гледа камен очима, дише каменом кожом.

Камен у муљу, уваљан у блато као рибе у брашно.

И камен на брзаку зелен, жив :

камен који пасу чевртаста уста скобаља.

камен, којим је био озидан Кеј.

Кеј који је разградила поплава.

Са сутоном разговара немуштим језиком.

При светлости уштапа чинио се немљи од свега на свету.

Каменом са спрудова поплочана је

Стаза право према небу, спирална.

Камен у муљу на дну реке садржи

идентитет читавог једног раздобља. Легендарна материја

стваралаштва има свој симбол - тај камен који није уништила стихија

и који је наџивео судар елемената.

Камен јача снагу сећања,

и траје дуже од мајсторија дрводеља.

Од конзерви војника на логоровању

у воћњацима крај Љешничке Реке,

од раскршћа путева,

мостова и бункера - пуних воде

и фуга жаба малених црвеножутих.

Најбоље столице су пањеви

старих горуна или седла брегова...Легендарна материја

стваралаштва налик је на мозаике створене од каменчића разних боја

и нијанси са спрудова титравих.

Шта је човек, па и онај који проживи сто година?

Сто година проживи пола по дану,

пола по ноћи. Дању је обичан слуга и патње његовог живота су такве

какве су. Ноћу он чврсто спава, отупео од умора и сања да је краљ

краљевства,

да влада људима које познаје и не познаје

и да управља многим догађајима,

безбрижно се гости у својој палати

и свака жеља му је испуњена.

Ноћу он господари над људима и стварима: зар има већег задовољства

од тога?.

Снови имају непролазну моћ - моћ камена.

Стваралаштво црпе своју легендарну материју из снова, заборава и

нечег готово немогућег.

Из локалитета незнаних, из оних где успева орах коштунац, липарија

црна и бела, или стабла бресака окречена,

из малих троуглова, поседа оивиченог живицом, трњином, купином,

дивљим трешњама, из јазова (душе),

из речних острва што имају свој дах,

и незаборавни мирис, као стуцано лишће брестова чијом кашом

печате бачве пуне комине...

( Субота, 10. октобар 1998. Око 20 ч. )