БЕЛЕШКЕ НА КРАЈУ

аутор Белатукадруз

Све до јесени 2010. године, када сам, као издавач, дошао у додир са једним каталогом слика, у којем су ми одмах привукле пажњу две: Ђаво Бога и Бог ђавола, једног сасвим непознатог, и одмах треба рећи -  и осујећеног сликара. Све до споменуте јесени, понављам, гомилале су се пешчане дине , суша у пустињама наше савремене поезије и уметности уопште, претила је катастрофом која ће мало кога дирнути. Сликарку која је деценијама прикривала свој дар, гушећи у себи жену и звер, могао сам и мимоићи, да се није умешала судбина, анђео, чаролија игре која излази из тамне матрице. Тако је почело, неописиво и непредвидиво: ухватили смо се у тајно оро дејства, пустиње и прашуме. Између слика и речи, песама и загонетке разапетог трајања и крикова слеђених на платнима, биле су  велике раздаљине као између  Сахаре и Амазона, двојник и двојница, змија бела као иње и анаконда, велика прашина и велика вода. Удубљујући се у каталог слика једног осујећеног сликара, осећао сам неки непознат страх или ужас – можда је то била патња проузрокована приближавањем једне будућности, о којој никада раније нисам ни помишљао? Шта је једну пустињу поезије, могу то написати, зар не, отрпавало и хранило, ако јесте – геометрија сна, дух сна који буди тело и дух уметника који се одлепио од свога ја? Осећајност чије су пируете осујећиване суштином прашуме, нагонећи сликарку у окамењену неодлучност, да буде нека друга, подајући се повремено подлој смирености? Прашума Амазона никада не би била таква каква јесте да којим случајем престане наклоност олуја и и далеких пустиња. Прашума у себи носи пркос против учмалости и пустоши, па ипак њено Друго Ја је пустиња, Сахара која је храни. У тим прашумским потребама  било је потајних искушења још дубљих него задње мисли. Енергија прашуме и њених потајних искушења моћнија је од врхова свих познатих цивилизација. Крајности, имају велику јачину својих разлика, које велике олује и вртлози, преносе с времена на време, мешају, како би настало неко ново значење.

Посматрао сам слике пустиње у тренутку када је отпочео повољни кишни период, и суочио се са далеком прашумом коју узнемирују - косе смрти. Неки нови ветрови су  дували и одували брда песка са папируса и рукописа, пробудили белу змију, мит, сирово памћење. Ако напишем: Пустиња мојих рукописа, хранила је прашуму Амазона, то би било само донекле тачно, јер да нисам сусрео Снежану Стефановић, и њене слике, можда би Змија бела као снег заувек остала испод брда песка и прашине? Дакле, каталог осујећеног сликара био је окидач, или – још боље – прекидач. (Тешко изрецива  осећајност, и дух понајбољих слика су извршиоци прекидања у природном току  пустиње. ) Пустиња и прашума су  повезане планетарном и нераскидвом везом...

Овај Каталог осујећених  посвећен је несрећној судбини многих Срба у 20. веку,

а пре свега Краљевској Екселенцији, Принцу Престолонаследнику Александру Карађорђевићу III.

Из Бележака уз једну нову књигу у припреми