СРБОВЛАШКИ ДРВОРЕЗ. УВОД У РУКОТВОРЕНУ КЊИГУ / Бела Tукадруз

То је било нешто најлепше што сам икада чуо,

рачунајући и најфилигранскије медаљоне Моцарта,

звук окарина или пастирских тугованки на фрули у даљини.

Оклевао сам , јер пробудио сам се у туђем дому, туђој постељи.

Био је још увек мрак у пространој соби, и нисам знао да ли је седам

или осам сати, јер су завесе биле навучене до краја, непровидне. У

чврстом сну, склупчана као јеж,

лепотица је спавала топла после незаборавне ноћи...

Учинило ми се да сам чуо и црквена звона...

Да, звонило је на оближњој Вознесенској цркви,

али то није било оно из чега сам се пренуо:

Скривена и јавна топографија тела. слика Снеж. Стефановић

звоњава је била близу: клокотала је низ

Принципову улицу као пљусак јутарњи.

А песма коју сам чуо одјекивала је у даљини,

као да је певају раздрагане

девојке у чамцу на језеру, у магли,

или хорови анђела...

Извукао сам се из њеног загрљаја тихо

и отишао у другу собу да пронађем оловку и папир.

Прешао сам у други део стана, у кухињу, на прстима -

да никог од уснулих укућана не пробудим.

Било је девет пре подне, недеља...

Док сам кувао кафу, мислио сам о песми која је била све даље.

Из свеске за рецепте истргао сам празан лист.

Мачак ми се мотао око ногу, накострешен од ноћи

коју је провео под ведрим небом.

Чуо сам кроз одшкринута врата шумове блиске јесени,

пролазак аутобуса, дечије гласове, јеку наковња,

и нисам могао да нађем оловку која би писала.

Било је на десетине оловака, и ниједна није могла да пише!

Сипао сам кафу, док су грактали гавранови

на јаблановима или орасима, не тако далеко...

То су били злослутни праскови у поређењу

са оним што сам чуо :

песма је долазила из непознатог контрапункта саме васионе,

васионе која је одјекнула најразговетније у сну

из кога сам се управо пробудио...

То је била песма коју сам желео да забележим.

Песма која се опире да буде забележена.

Песма над песмама!

Била ми је потребна нотна свеска,

добра оловка, која пише танко и јасно,

јер то што сам желео да забележим били су

тонови мелодије неухватљиве,

скоро неизрециве...

Са Вознесенске цркве одјекнула је звоњава око пола десет,

опет, и грактање гавранова, опет...

Пекмез од шљива имао је слаткаст укус чоколаде...

Попушио сам неколико цигарета тражећи оловку.

Прво сам нашао неку тупу зелену бојицу,

затим једну хемијску која је једва писала...

Свеска је била пуна рецепата за справљање зимнице

и слаткиша и једног сведочанства несумљиве љубави...

Добри људи су лоши.

Курве су најневинија бића.

Спремио сам се за излазак и кренуо низ Принципову улицу.

Олуја је преко ноћи сломила један стари кестен

и он је пао преко гвоздене ограде поломивши је.

Плодови су се расули по плочнику.

Прелом је био бео...

Као чврсто девојачко тело уснуле лепотице...

Пошао сам уз Каменичку

на Зелени Венац,

као да ћу тамо - на тезгама пијаце - чути

ехо песме коју сам чуо у сновима...

Тезге су биле пуне поврћа и воћа, цвећа и жутих пилића.

Чекао сам у реду за свеже месо, слушао разговор познаника, мени

непознатих... Купио сам гајбу црног грожђа од Цигана.

Сео у градски аутопбус 56 Е...

Ноћ је била бурна,

тмурна, као и преподне...

Она песма коју сам чуо мора да је долетела на облацима

са краја света - мислио сам возећи се аутобусом.

Зашто са краја света?

У сваком делићу васионе одјекује песма

слична оној коју сам у сну чуо,

и лепша, само што наше уши нису створене да је чују,

као што може , понекад, ум...

Моји синови су спавали, када сам стигао у стан.

Нисам их будио,

јер је недељно преподне.

Записивао сам у своју Нотну свеску .

Оно што сам записао

ипак није нотни запис.

То је нешто друго -

не део хармоније

васионе који се огласио на трен...

То није разлог да одустанем или да престанем да се надам.

Ако сам имао срећу

да једном чујем најузвишеније

и најлепше -

опет ћу чути, вероватно -

кад се најмање томе будем надао!

Зато треба бити стално приправан...

(Недеља, 6. септембар 1998, на Лабудовом брду, око 12 ч.)

ВОДЕНИЦА ОСАМДЕСЕТ ДЕВЕТ / ДЕВЕДЕСЕТ ОСАМ / Белатукадруз

Каталог осујећеног песника

Посвећене српском усуду

и несрећној судбини многих Срба у 20. веку,

а пре свега Краљевској Екселенцији, Принцу

Престолонаследнику Александру Карађорђевићу III

ИЗ КАЛЕНДАРА ЗА ПРОСТУ 1998.

(Митровдан, недеља, 8. новембар)

О, нека ми опросте мртви,

Слика Снеж. Стефановић.Поприште резигнације

душе заборављене: знане и незнане,

што у свом брлогу мрачном

и таштом крадем Богу дане!

Пробудиле су ме касно поподне вране.

Младићи пуни себе, грлати.

Не поезија, сунчан дан, златне гране,

нешто је друго успело да ме обрлати.

Сетио сам се мутних снова,

неразумљивих. Слуга вечних

што чекају да их филмска трака нова

упије надомак јазова, не речних:

јазова Душе! Видео сам олош,

фукару провинције, перфидност, лицемерје.

Шићарxије - оне што ће једном

отпасти и нестати као иверје.

Не може да буде уденута као свилен конац

у иглене уши, туста и тужна свастика.

Оно што кува Судбина - Божји лонац -

у смирају миленијума - није пластика.

Толико ствари треба да се каже -

зато ћутим. Шмокљана мучи физика,

математика. Ко сад све одлаже,

далеко је од духа времена, ризика.

Нагомилале су се многе ствари, као крпе.

Оклевање, очај. Крађа бурета за купус!

Притиска у мозгу, читавог викенда, као хрпе

облака небо, стара врста : Монструм, Лупус.

Сликају чудовишта: ретроградно и гадно!

Чудовишта: оне што су толико тога угушили.

Што не опадну, као напољу, лишће листопадно,

ти, што у животу ништа нису пропустили?

Што их не спржи сумрак Епохе, ко електрицитет?

Те вечне слуге, књижевни шљам, грешнике,

те даброве наше младости, које ће прва

година новог миленија скрцкати као лешнике?

Живи мртваци и њихови потомци господаре

(вампировићи!) усред ове мукле, суморне

и готово непрегледне опасне мочваре

-бабетине аветне, потрошене, уморне!

Не, неће их спржити сумрак епохе,електрицитет.

Мртви треба да приме поруку кроз наше снове

и молитве (кад коцкице у мозаику синроницитет

поређа) : ту стару свећу припалих, уместо свеће нове...

ХАМЛЕТ

Ти хоћеш да на мени свираш,

хоћеш да сазнаш мој кључ ;

хоћеш да ми из срца ишчупаш тајну.

Хтела би да учиниш да одјекнем

од најнижег тона до врха своје скале.

Хтела би да ми пукне жуч,

да, као утопљена душа, испливам

на површину? Ево ове мале окарине

у којој је диван глас, па је ти не можеш

натерати да проговори! - Нисам од глине

печене, на мени не можеш лакше

него на једној окарини. Назови

ме како хоћеш, пипај ме; али не можеш

свирати на мени. (Могу, можда: море, снови?)

(1989 / 91. )

БУЂЕЊЕ / Бела Tукадруз

Одлепити се од Ја. Слика Снеж. Стефановић

(Стихови из сна...)

Сањао сам стихове, давно, пре више од двадесет година

објављене у неком часопису : читао сам их радосно у сну.

Будио сам се, одлагао буђење, и када сам се пробудио

био сам толико сетан - што је све то било далеко од јаве.

Имао сам разлог да се радујем, због онога што сам прочитао

у сну, и штета је што нисам записао по сећању барем

неки од тих стихова.Чуо сам експлозије негде далеко ;

можда изводе бојна гађања? Вежбајући одбрану од

напада? Можда авиони НАТО пакта гађају циљеве

по Србији?...

Соли, шећера и брашна, уља и дрва за огрев

и горива за моторну тестеру има довољно.

Евентуална ратна бежанија завршила

би се за моју породицу у планинама.

Од свега се може побећи осим од судбине.

Нека је Бог благословен, јер се није разгневио!

Управо сам се пробудио из сна, пре десет минута.

Пролазио сам главним сеоским тргом и видео плодове

банана на врху једне трешње! (?) Видео сам и печено месо

у подножју једног брега. И неке старице.

(Свештенице култа смрти? )

Не бојим се више рата, јер и ако га буде,

он ће само убрзати порођај, који се одужио.

Ако будем бежао, бежаћу због деце

и побећи ћу право у мит.

Бајрон је стигао у Хомоље чудним путевима -

био је командант побуњеничке хајдучке вароши.

Бранио је варош до последњег часа, док није заробљен.

Спроведен је после на велико стратиште

и стрељан ; сви су га заборавили, осим фамилије и земљака.

Сваког правог песника на крају исто чека.

Осећам како земља подрхтава, имам инстикт петлова.

Не разумем сасвим снове, сада када би требало.

Упознао сам рано страх од волова и од змија

и страх од катастрофа и ратова.

Легендарна материја стваралаштва

надолази као поводањ. Поскакује као грана раките над мутном

водом. Упознао сам страх, као и гљиве што расту из пањева. Сиво

лишће врба у врбаку, гнездо грлице на грму дивље руже. Влагу бара

које су усахле. Дежурство змија крај пањева, ћутање земље и хучање

планинске реке, што подстиче језу

као померање тла испод детињих ногу.

Инстикт људи који су одрасли у природи

и животиња је непогрешив!

Легендарна материја стваралаштва

ускладиштена је у бескрајним коморама заборава. Вирови и спрудови,

у Кључу, фењери анђела,

пањеви крај вирова и над вировима, избељени као кости; рибе у

вировима : мале на површини

и оне крупне на дну, притајене, опрезне;

пераја риба разних величина и боја, виђена у детињству; црвенкасте

жилице црвенкастих врба.Рибе које се праћакају у плићаку, и рибе на

сувом величине кажипрста, рибе на ниски од обељеног прућа.

Онај Рибар што је ловио црвенперке

и златне рибице, и водио ме са собом као дечака ритовима, умро је је

пре деценију и више. Прешао је у легендарну материју стваралаштва.

Легендарна материја стваралаштва нема епилог!

Памћење пасе као овце сочну траву до корена, појединости које

засијају у мраку као свици.

Маховина и лишај сијају као призори

обасјани рефлектором у сну.

Тако се објављује Целина, Бог.

Кад дође време да песник прежива слике, као овца,

којих се напасао све гледајући преко спрудова

титравих. Ко изгужван чаршав, синуо је лог,

цветови, семе... Месечина, обасјавши пустињски песак,

камен - камен на обали, или на речном дну,

обао, углачан...

Онај у каменолому има бритке ивице, рез,

као бритва.

Плавац је мек. Онај из Дубодоља - кремен

личи на печурке на обали једног спруда.

Једног речног острва, пространог.

Камен има боју скакаваца.

Гледа камен очима, дише каменом кожом.

Камен у муљу, уваљан у блато као рибе у брашно.

И камен на брзаку зелен, жив :

камен који пасу чевртаста уста скобаља.

камен, којим је био озидан Кеј.

Кеј који је разградила поплава.

Са сутоном разговара немуштим језиком.

При светлости уштапа чинио се немљи од свега на свету.

Каменом са спрудова поплочана је

Стаза право према небу, спирална.

Камен у муљу на дну реке садржи

идентитет читавог једног раздобља. Легендарна материја

стваралаштва има свој симбол - тај камен који није уништила стихија

и који је наџивео судар елемената.

Камен јача снагу сећања,

и траје дуже од мајсторија дрводеља.

Од конзерви војника на логоровању

у воћњацима крај Љешничке Реке,

од раскршћа путева,

мостова и бункера - пуних воде

и фуга жаба малених црвеножутих.

Најбоље столице су пањеви

старих горуна или седла брегова...Легендарна материја

стваралаштва налик је на мозаике створене од каменчића разних боја

и нијанси са спрудова титравих.

Шта је човек, па и онај који проживи сто година?

Сто година проживи пола по дану,

пола по ноћи. Дању је обичан слуга и патње његовог живота су такве

какве су. Ноћу он чврсто спава, отупео од умора и сања да је краљ

краљевства,

да влада људима које познаје и не познаје

и да управља многим догађајима,

безбрижно се гости у својој палати

и свака жеља му је испуњена.

Ноћу он господари над људима и стварима: зар има већег задовољства

од тога?.

Снови имају непролазну моћ - моћ камена.

Стваралаштво црпе своју легендарну материју из снова, заборава и

нечег готово немогућег.

Из локалитета незнаних, из оних где успева орах коштунац, липарија

црна и бела, или стабла бресака окречена,

из малих троуглова, поседа оивиченог живицом, трњином, купином,

дивљим трешњама, из јазова (душе),

из речних острва што имају свој дах,

и незаборавни мирис, као стуцано лишће брестова чијом кашом

печате бачве пуне комине...

( Субота, 10. октобар 1998. Око 20 ч. )

Феноменални белутак / Бела Тукадруз

Тајни оро бића.... - Слика снежане Стефановић

Дошла маца на вратанца

ОД БЕЛУТКА - како да их отвори?

Удара главом.Искачу чворуге.

Дошла и лисица.Одустала:

Кисело грожђе (заштекта).

Дошао Један у ципелама број 44 -

коме се сва друга врата отварају

(дични син дичног оца),

упро је читавом снагом, као во,

али не може, не може

да отвори белутак.

Као да су врата

од дијаманта.

Врата - где су та врата?

Зар то није камен?

Зар се камен отвара?

Отвара се, отвара!

Навалили су сви,

и бивши људи,

траже кључаоницу, али ова врата

немају кључаоницу!

Белутак је осигурао своја врата.

Унутра је ФЕНОМЕНАЛНО ЈАЈЕ,

које није снела кокошка, ни пловка,

већ можда једна змија.

Значи да ће се из њега излећи нешто?

Већ је кљунићем изнутра пробио љуску

птић. Још птиче да оперута, да прхне,

да наложи ватру и спали само себе,

да се поново роди из свог пепела,

још лепше и млађе,

тад ће се вратанца отворити!

(1978 – 1993 )

Сањајући / Бела Тукадруз

У мрежи бурне тишине. Слика  Снежане Стефановић

Може и тако, док Дух стреми даље узбрдицом, каљавим путем

хранећи се сећањем као дечак купином покрај пута,

видети и другу, повољнију страну медаље,

механизам деух еx махина .

Један анђео постоји на северу, наш сусрет следи.

Упркос томе што ми је о њему један од неверних, оних збачених

анђела напричао којешта. Између југа и севера неко је подигао

невидљиво брвно, танко као људска влас.

Wиме сам пошао, и можда ћу прећи преко њега.

Тонем у све дубљу провалију греха који је исти и који ме задржава у

огромној празнини обичног викенда.

Разговарао сам са анђелом.

Чуо сам невероватне ствари.

Ни у најлуђим сновима није било таквог расплета.

Ушао сам кроз иглене уши севера

у свет. И тек ћу улазити...

Јаче од Славе, Дело је као вода -

она увек нађе себи пут.

Разговарао сам са анђелом.

И он ме је позвао гласом преводиоца

у више небеске сфере.

Кренуо сам оним уским брвном

балансирајући као арлекин на жици.

Анђео ме води.

Анђео у чијој се сенци крије враг...