СРОДНЕ ВЕСТИ

          БИЛА ми је велика част када сам упознао Десанку. Ја, мали немачки студент, она - велика српска песникиња! Примила ме је врло љубазно и током година често смо се виђали и дописивали. Чувам неколико њених књига са посветама, та писма и дивна сећања на дружење у њеном стану у Београду - каже, за "Новости", немачки слависта и књижевник Волфганг Ешкер из Гетингена.
          Поново је у граду у коме је као двадесеттрогодишњи студент, давне 1964, годину дана учио српску књижевност и језик. У Народној библиотеци Србије представиће вечерас, од 19 сати, свој превод на немачки једне од најзначајнијих књига Десанке Максимовић "Тражим помиловање", а у четвртак ће гостовати у Новом Саду, у Матици српској, чији је и члан.
          У једној руци држи црно-белу фотографију на којој је заустављен дан сусрета са нашом песникињом у Тршићу, пре педесет и једне године, у другој - недавно објављену књигу поезије чији наслов на немачком гласи "Ich bitte um Erbarmen". Двојезично издање, на српском и немачком, објавила је кућа "Лајпцигер литературферлаг". Корице чувене "лирске дискусије с Душановим закоником", краси портрет цара Душана.
          Трајна Ешкерова веза са Десанком, почела је, међутим, случајно. Причом се враћа у дане младости, када је дошао у Београд са још недовољно добрим знањем српског језика:
          - Питао сам професора Слободана Ж. Марковића да ми препоручи једно добро српско књижевно дело, да га преводим и учим језик. И он ми каже: "Баш је изашла једна врло добра збирка, по мом мишљењу. Зове се `Тражим помиловање` и написала ју је једна наша велика песникиња". А ја њено име уопште нисам знао, јер сам први пут дошао у Београд. Одмах сам купио ту књигу и превео је од почетка до краја. Верујте, није било лако, јер има много старинских речи унутра, као што су: "себар", "поклисар", "меропах", али то је било стварно добро учење. Завршио сам посао и одложио превод. Ништа даље нисам планирао.
          Са Марковићем, који му је био професор на Гетингенском универзитету, постао је близак пријатељ.
          - Недавно је, нажалост, преминуо, али стигао је да види ово издање и био је веома срећан. Од њега сам научио српски језик и ваше народне песме, играли смо ваша кола, ужичко и остала - каже Ешкер и додаје: - Увек напомињем да је то Ж. Марковић. Дружио сам се и са песником Слободаном Марковићем, а с њим сам лумповао на Карабурми целе ноћи. Чувам још његове књиге са цртежима које је правио.
          Волфганг Ешкер и Десанка Максимовић
          Касније пријатељство са професором немачког и енглеског, преводиоцем и књижевником Животом Филиповићем из Ваљева, довело је и до првог издања Ешкеровог превода, крајем осамдесетих, у ваљевској кући "Милић Ракић". За ту прилику немачки слависта је побољшао и усавршио студентски превод, тражећи савете од пријатеља Бранимира Живојиновића, али и од саме песникиње у вези са свим недоумицама.
          Актуелно, немачко издање, објављено у јуну, Ешкер је још једном побољшао, уз помоћ своје жене која је такође слависта и зна српски одлично. Ова лајпцишка издавачка кућа, по његовим речима, има велике заслуге за промоцију српске књижевности. Објавила је већ Милоша Црњанског, Момчила Настасијевића, Миодрага Павловића, Радмилу Лазић, Стевана Тонтића, Јована Зивлака.

          СТАРА ЉУБАВ
          СТАРИЈИ сам човек, ускоро ћу имати 75 година и престао сам са науком и превођењем. Сада само пишем, али пратим вашу савремену литературу. Нарочито је ту моја стара љубав - народно стваралаштво, ваше бајке, јуначке и лирске песме, загонетке, пословице... Волим и српске романтичаре Ђуру Јакшића и Бранка Радичевића - каже Ешкер, који је докторирао на севдалинкама, објавио "Балканске шаљиве приче", књигу о Јакобу Гриму и Вуку Караџићу, антологију београдских афоризама "Камелеони су тренутно црвени", превод српских бајки...