Ликаџија, најстарији житељ села, извео волове пред кућу

Уз волове и надомак стотог лета

Осам деценија је Ратко Мијаиловић рабаџијао, 40 пари волова и 20 запрежних кола променио

Ратко Мијаиловић: Не знам како сам овако дугу старост доживео, а нисам се никад нарочито пазио (Фото С. Јовичић)

Бајина Башта – У Доњој Црвици крај Дрине, старина Ратко Мијаиловић звани Ликаџија, најстарији житељ села, извео волове пред кућу. Храни их и поји, мази и тимари, прича им као да га разумеју. Ни у 94. години, Ратко се од волова не одваја.

– Ех, колико сам оваквих отхранио да би кола препуна терета вукли, дрински шодер и песак или дрво са Таре превозили. А како их храниш, тако и вуку. Вуче бели као врани само кад се добро храни, вели народ и не лаже. Рабаџилуком сам се осам деценија бавио и рачунам да сам за то време 40 пари волова и 20 запрежних кола променио – почиње своју причу стари рабаџија.

У време кад камиона и трактора није било, излоканим бајинобаштанским путевима промицала су претоварена запрежна кола која су вукли снажни волови. Рођен у време Првог светског рата, Ратко је одмалена желео да буде рабаџија, превозник запрегом. Кућа у којој се родио пуна чељади, једанаесторо уста ваља нахранити, али отац умешан и вредан столар, па кад је добро зарадио код градње једне цркве реши да младом Ратку купи волове.

Крене момак у рабаџилук, али конкуренција у том послу оштра. Само у невеликој Доњој Црвици између два рата било десетак рабаџија. Способан и отресит Ратко ни од најтежег превоза није бежао. Натовари у кола безмало две тоне камена, песка, дрвета, упрегне волове, па их поведе, повицима бодри. Нема узбрдице уз коју нису могли да изађу.

Рабаџијао тако свуда по околини, све до 70 километара удаљеног Ваљева. Одлазио повремено и у Босну, било добре зараде у босанским шумама. Сећа се да је вукао камен за зидање обале око најкраће реке (365 метара) у Врелу код Перућца. Мењао је волове, набављао јаче и боље, мењао кола: некад дрвена, шинска, па гумарабе. Зарађивао и трошио, још у младости необичан надимак стекао. Вели, радо певао у кафани стару песму „лике, лике дајде хармонике“ и остаде Ратко Ликаџија, тако га сви у овом крају знају.

Оженио се уочи Другог рата комшинком из села Здравком Стефановић. С њом од рабаџилука петоро деце отхранио, од њих Ратко има деветоро унука и 15 праунука. „Чета мала само моје деце“, шали се старина, поносан што му је најстарија праунука већ стасала за удају.

Рабаџијао је Ликаџија дуго, чак и кад су сви други одустајали, јер камиони и трактори загосподарише друмовима. Посао се тада смањио, па су га углавном звали само кад је требало нешто вући по врлетима и неприступачним теренима или какву стрму њиву преорати. Све до пре коју годину упрегао би волове и одлазио на сваки позив. Ратко љубимце још храни и пази, а рабаџилука је било доста.

– Мукотрпан је био то посао, некад и по десет дана кући нисам долазио, али сам га волео. Увек си с људима, на путу, могло је и да се заради. Ма не знам како сам овако дугу старост доживео, нисам се никад нарочито пазио, а богме и добру ракију сам волео. Ето, дешавало се да будем „под гасом“ и заспим у путу на колима, а волови, већ упамтили пут до куће, сами ме доведу и пред њом ричу да домаћица отвори капију – вели Ратко, још виталан, до пре коју годину лекару никад није одлазио.

Овде у свом домаћинству у Црвици он живи сам, с тим што га ћерка Нада најчешће обилази, док најстарији син Никола брине око волова, оваца, живине, мада их и старац неретко нахрани. И каткад онако споро, старачки, изведе волове пред кућу и на пут – да га жеља мине.

Бранко Пејовић, објављено: 01.01.2011. u Политици