Реч на отватању изложбе слика Снежане Стефановић /Милан Вучетић

Слика С. Стефановић

У просторијама ЕПСа у Балканској, у Београду

Пре неколико дана од наше колегинице, правнице, Снежане Стефановић добио сам на поклон једну лепу књигу. Књигу њених слика насликаних компјутерским програмом. Стара је истина да људи умеју да живе и раде заједно, а да једни о другима не знају много тога. Најчешће су то приче о срећним или несрећним љубавима, животним судбинама, о необичним хобијима, уметничким афинитетима, које најчешће не можемо повезати са професијом или личношћу наших свакодневних сапутника.

Када је у питању уметност ти људи са једне стране љубоморно чувају своју „тајну“

од свакодневнице и обавеза које нам намеће окружење, док са друге стране у себи носе сталну сумљу да ли то што раде има стваралачку снагу. Ретки су они који скупе храброст да изађу у јавност и да нам покажу свој таленат.

Снежана је имала ту снагу и подарила нам једну лепу књигу откривши нам свој таленат и љубав према сликарству. Рекла нам је да је желела да студира ликовну уметност и да више година ствара слике уз помоћ рачунара.

Овакву храброст и одлучност увек треба подржати и дати јој додатног подстрека. Снежани сам преложио да направимо новогодишњу изложбу њених слика. Електронске слике примерено је представити у електронском облику и пред вама је изложба у слајд шоу презентацији.

Нисам ликовни критичар и до сада нисм отворио ниједну изложбу, али желим да вам представим Снежанине слике као слике пуне поруке и емоција. У њима има и поетике и љубави и самоће. Њени радови пролазе кроз неколико фаза, у којима се осећа лагано стицање самоуверености. Ауторка нам је приказала и своје ране средњошколске  радове, али нам није открила шта је то пресудило да буде правник, а не сликар.

Снежана истиче да је њен коаутор рачунар, а да је компјутерски миш сликарска четкица. Ово ме подсећа на чувеног писца научне фантастике Исака Асимова и његову антологијску књигу „Ја робот“. У једној од прича ове књиге главна јунакиња открива раскошни композиторски таленат свог робота. Снежана, по мом мишљењу, превише заслуга даје свом компјутеру. Она је аутор, а компјутер само средство за изражавање уметничке форме. Исто као што други сликари сликају уљем на платну, воденом бојом или грфичким отиском на папиру.

Исак Асамов је ипак писац научне фантастике, а слике Снежане Стефановић су део њене уметничке душе, коју је подарила и нама. Хвала јој. Надам се да ће она својим делањем охрабрити оне који од нас још крију свој таленат.

Снежани желим још пуно стваралачког елана, а нама још њених лепих слика. Желим јој да ужива у свом раду. И сликарском и правничком.

Милан Вучетић

У Београду, децембар 2010. год.